Svet zena
Forum o partnerstvu, braku, zatrudnjivanju, trudnoci, porodjaju, deci, domacinstvu...
Mnogo saveta, porodicna i fina atmosfera.
Kao gosti ne vidite sve stranice zato pridruzite nam se... :)

Ukoliko imate problema sa registracijom, logovanjem ili slicno prijavite na svetzena@gmail.com
♥❤♥
Blog - Svet zena
Svet zena
Zadnje teme
» Caskanje uz kaficu
od zvrki Pon Dec 07, 2015 11:20 pm

» Razvod
od Bubica Čet Sep 10, 2015 10:22 am

» Hemoroidi
od Alternativa Medica Pon Jun 01, 2015 12:29 pm

» Prelepa zenska i decija garderoba
od Doktorka Pet Dec 05, 2014 3:30 pm

» Casovi i prevodjenje nemackog jezika
od usluzni Čet Dec 04, 2014 1:45 am

» Duhovne pesme i tekstovi
od majona75 Pet Sep 19, 2014 1:01 pm

» Budite lukavi, izaberite najbolje - HIT destinacija ostrvo Lesbos
od usluzni Pon Avg 11, 2014 7:15 am

» Nasa mila Mara se porodilaaaaa!!!!!!
od marasrna Sre Avg 06, 2014 12:50 am

» Vasa prica o porodjaju
od kathy_gm Pon Jun 16, 2014 7:44 pm

» Цвети
od Crnokosa Čet Maj 01, 2014 9:02 am


Пет искушења новокрштеног хришћанина

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Пет искушења новокрштеног хришћанина

Počalji od Crnokosa taj Pon Dec 13, 2010 8:19 pm

Прво искушење: замка духовне гордости

Духовна гордост је замка у коју лако упадају они који су нови у вери, који се први пут сусрећу са монашким животом, а који трагају и теже да живе истинским православним духовним животом. То може нарочито да буде опасно за оне који обилазе манастире, који трагају за духовним поукама а не знају шта је и какав је истински православни живот у свету, у парохији.

Многи верујући људи обилазе манастире и тамо виде монашку побожност и како се живи по монашкоме предању, и желе да томе подржавају, али без суштинскога разумевања.

Поклоници долазе и срећу се са духовним старцима и монасима који живе животом који је, по мишљењу поклоника, много „духовнији“ од живота којим живи њихов парохијски свештеник, тако да почињу да га осуђују, сматрајући га неодговарајућим за своје духовне потребе.

Одлазе у манастир на исповест, развијају духовни однос са духовним оцем или мајком у манастиру, и сматрају да је то за њих једини пут спасења. Они примају у манастиру духовне савете које, често, могу да тумаче на погрешан начин. Понекад, чак, у манастиру могу да добију и погрешан духовни савет, па да га онда претворе у крајњи крите ријум духовнога живота. А каткада људи одлазе у неки манастир или код некога духовника кога је Црква казнила и који не поштује црквену дисциплину.

Тада „поклоник-претворен-у-ученика“ пада у мрежу само-оправдавања заблуделога „старца“, што у неким случајевима, чак, доводи и до упадања у раскол. Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности или места као крајњега критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости.

Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

_________________

Nazad na vrh Ići dole

Re: Пет искушења новокрштеног хришћанина

Počalji od Crnokosa taj Pon Dec 13, 2010 8:20 pm

Друго искушење: неразумно преревновање у вери

Ревновати за Христа и Цркву јесте узвишена и дивна ствар, али истинска ревност се веома разликује од ревности која долази од острашћености.

Телесно ревновање свагда у себи носи известан елемент самозадовољства и егоцентричности, на основу кога човек себе сматра истински православним, истински побожним и „оним који зна“.

Истинска ревност није усмерена ни према чему другом осим према сједињењу са Христом или, пак, против сопствене палости. Тамо где је истинска ревност, нема лицемерства.

Лажна ревност, то јест прелешћеност духовном гордошћу и самоумишљеношћу, свагда је лицемерна. Спољашњи израз побожности је важан аспект личнога живљења опита и тајне вере. Метаније, осењивање крсним знамењем, побожно понашање, као и сви други облици које нам даје Предање су веома корисни у овом погледу.

Али, никада не смемо да их користимо да бисмо „поучавали“ друге који извесне ствари раде „погрешно“, нити да бисмо друге „убеђивали“ у њихову недовољну побожност, а још мање да бисмо другима показивали како "ми знамо како се ствари раде “правилно“. У многим манастирима, правила спољашњега изражавања побожности - појасни поклони, осењивање крсним знамењем, метаније и томе слично се врше са великом пажњом, а у парохијама често не.

Верник никада не би требало да привлачи пажњу својом спољашњом побожношћу, јер то само потхрањује гордост и егоцентричност у нама, а друге људе омета у њиховој молитви. Правила поста, такође, спадају у ову категорију. Манастири се, уопште узевши, строго држе правила поста. Али, у погледу правила поста нема никакве разлике између монаха и верника у свету.

Верујући човек не би требало да осуђује другог, а још мање да наглас коментарише како неко пости или не пости. То не само да је лицемерно, него никада не постиже свој циљ.

Пост, као и сва друга правила Цркве, јесу средства, а не циљ по себи. Ако постимо и гордимо се због тога и осуђујемо друге зато што нису тако строги, боље би нам било да уопште и не постимо (Римљ. 14, 3). Исто правило важи и за литургијски живот у Цркви. Манастири, по самом свом типику, служе литургијска богослужења у потпуности и у складу са древним Типиком.

Службе могу да трају сатима, и каткада захватају и већи део дана. Међутим, нема никакве разлике између служби које су прописане за манастире и оних које су прописане за парохије. Поклонику који долази у манастир, манастирске службе испрва могу да се учине стварно претераним и предугим, али се он потом навикне на њих и више не жели ни једну другу службу. Парохијска богослужења, која бивају скраћена из пастирскога снисхођења, чине се због тога непотпуним. Овде вреба неколико искушења.

Прво је да се почне да се мисли да се у манастиру службе служе на „прави“ начин, а у ларохији на „погрешан“.

Друго искушење јесте да се мисли да у парохијским богослужењима нема благодати, као и да се богослужења и литургијско-духовни живот у парохијама не схвата озбиљно. Ово неизбежно води ка осуђивању парохијског свештеника као, наводно, мање „духовног“ и лењивог због тога што скраћује службе.

Заборављамо да смо, када смо били на својој првој манастирској служби користили сваку прилику коју смо могли да седнемо и да смо погледали на часовник сваких пет минута, питајући се да ли ће се уопште и када завршити служба! У парохијским црквама се богослужење служи у скраћеном облику (у односу на манастирско) из разлога пастирскога снисхођења и по нахођењу пастира.

Не смемо осуђивати свештенике јер се они, на сваки начин труде, да служе, имајући у виду духовну корист пастве.



_________________

Nazad na vrh Ići dole

Re: Пет искушења новокрштеног хришћанина

Počalji od Crnokosa taj Pon Dec 13, 2010 8:20 pm

Треће искушење: осуђивање

Највећи грех је осуђивати другог, а нарочито свештеника.

Стандарди које ми постављамо за свештеника су обично немогуће високи, и то је по правилу нешто што ни ми сами никада не бисмо могли да испунимо. Према томе. свако такво осуђивање је директно лицемерје. Живот парохијског свештеника који је испуњен потпуно другачијим бригама. интересовањима и одговорностима, веома се разликује од живота јеромонаха у манастиру. Али, верни народ види тек мало од стварнога живота парохијског свештеника.

Многи верници мисле да свештеник „ради“ само два сата, недељом! Али, бити свештеник значи радити више од „пуног осмочасовног радног времена“. Како онда верници могу да га осуђују! А нарочито, како могу да осуђују његову „недуховност“?

Јеромонах нам се може чинити много „духовнијим“ зато што он свакога дана проводи по пет-шест сати у цркви и има мало других („баналних“) одговорности. Покушајте тако да чините имајући породицу и десетине или стотине парохијана којима треба да помажете!

Подвижништво живљења у свету и служења Христу, без обзира на то да ли се ради о свештенику илм о вернику, јесте подједнако велико као и монашко подвижништво и служење Христу у манастиру. Живети подвижнички у свету је истински духовно.

Међутим, детаљи се разликују, у зависности од околности.

_________________

Nazad na vrh Ići dole

Re: Пет искушења новокрштеног хришћанина

Počalji od Crnokosa taj Pon Dec 13, 2010 8:21 pm

Четврто искушење: Злоупотреба духовнога руковођења

Људи често одлазе у манастире ради духовнсн га савета и исповести. Поштовања је достојно и древно православно предање имати неког манастирског јеромонаха за духовнога оца, и живети у послушности њему.

Понекад људи одлазе код опитног Старца, углавном у вези са тешким животним питањима. Такође је истина да има и оних верника који развијају бољи однос са својим парохијским свештеником него други и ово би парохијски свештеници требало да подрже.

Ако је Црква - духовно лечилиште, онда су манастири - одељења за интензивну негу, са лекарима-специјалистима. Ако се човек разболи од тешке болести, наравно да неће ићи код свог породичног лекара, као што неће отићи ни код неурохирурга ако се прехлади.

Опитни Старци су они лекари-специјалисти који, након многих година подвижничкога очишћења и искуства, знају како да помогну људима у вези са тешким животним питањима. Многи старци имају велике духовне дарове. Многи немају.

Већина монаха нису Старци... али то ни у ком случају не умањује њихову способност да служе као исповедници, утешитељи и духовници. Без обзира на то да ли се ради о парохијском свештенику, јеромонаху, монахињи-старици или опитном старцу, извор савета и утехе је, у крајњем исходу, исти: Бог.

Истински Старац је онај који човеку увек оставља истинску слободу, чак и када му открије вољу Бо-жију. И ту никада нема никакве манипулације нити личних интереса. Старац једноставно жели спасење човеку и он служи као средство Божије љубави и праштања према човеку. Велико је искушење идолатризовати Старца или чак њиме замењивати Христа. Култ личности води ка духовној пропасти и старца и ученика. Послушност је врло важна у духовном животу. Међутим, послушност свагда мора да се креће у извесним оквирима. Послушност никада не укључује чињење онога што је незаконито или неморално. Истинска духовна послушност има један циљ: да нас узводи ка послушности Богу.

Послушност је свагда у Цркви, и свагда нас води ка дубини општења, како црквеног тако и личног. Велико искушење. нарочито за нас савремене западњаке, јесте у томе што покушавамо да пронађемо старца (или свештеника, то јест епископа) који је „достојан да му будемо послушни“. Ово је потпуна духовна гордост и прелест.

Ми тада у ствари мислимо да нам је потребан „велики старац“ и то искључиво најбољи, да бисмо му се предали у послушност, зато што једино такав богообдарени старац може да нас „разуме“. И помишљамо у себи: «Могу да будем послушан искључиво ономе ко може да препозна и развије моје јединствене потенцијале". Охоло је, уображено и арогантно, мислити о себи као о некоме ко је на високом духовном нивоу.

Опитни и истински духован Старац је, уколико имамо такво мишљење о себи, заправо последња особа са којом бисмо желели да имамо посла, јер би нас он брзо свео на нашу праву меру.

Наша гордост то не 6и могла да издржи, и ми бисмо пренебрегли његов савет, чак и када би оно што нам он саветује било најбоље за нас.

_________________

Nazad na vrh Ići dole

Re: Пет искушења новокрштеног хришћанина

Počalji od Crnokosa taj Pon Dec 13, 2010 8:21 pm

Пето искушење: „црквена“ оговарања

Последње велико искушење јесте укључивати се у оговарачке разговоре о људима, заједницама: праксама и, нарочито, о горућим питањима“ са којима се суочава Црква. Било да се ради о томе шта ко ради, како ко служи ову или ону службу, или са ким служи, или било шта слично овоме... све је то оговарање.

Било да се ради о великим проблемима са којима се суочава Црква као што је екуменизам, питање календара или о томе шта ови или они уче или не уче на том и том Богословском факултету... У оваквим испразним разговорима нема ничег плодоносног, а има много тога штетног. Господ је рекао да ћемо одговарати за сваку изговорену реч.

Овакво оговарање нас не увлачи само у осуђивање људи, нарочито епископа, свештеника и учитеља који ће сами за себе одговарати пред Богом, већ нас одвлачи од онога јединога што је потребно: од нашега пута ка спасењу. Ми смо пред Богом одговорни искључиво за своје спасење, а не за питања на које не можемо да утичемо.

Једна од најтужнијих ствари јесте то што има монаха који воле да, у овом смислу, окупљају око себе (духовно незреле) људе који, под изговором тежње к озбиљном духовном животу, у ствари падају у прелест, јер све ово оговарање и секташење разара њихове душе.

Довољно је лоше што људи о оваквим стварима разговарају: има многих који читају читаве књиге које су, у суштини, скандалозни памфлети. Интернет је, вероватно, најгори медијум за такво трачарење.

То није ништа друго до црквена „порнографија“ коју морамо избегавати по сваку цену!

Izvor: www.spcoluzern.ch

_________________

Nazad na vrh Ići dole

Re: Пет искушења новокрштеног хришћанина

Počalji od Sponsored content Danas u 4:04 pm


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu